Knjiga Postanka, 47. poglavlje

1. 1 Ode, dakle, Josip te obavijesti faraona: »Moj otac i moja braća stigoše sa svojim ovcama i govedima i sa svime što imaju iz zemlje kanaanske, i eno ih u gošenskom kraju.«
2. 2 I uzevši petoricu između svoje braće, uvede ih faraonu.
3. 3 Onda faraon zapita njegovu braću: »Čime se bavite?« Odgovore faraonu: »Tvoje su sluge stočari, baš kao što su bili naši preci.
4. 4 Došli smo da potražimo kratak boravak u ovoj zemlji«, rekoše faraonu, »jer je nestalo paše za stada tvojih slugu, strašna glad pritište kanaansku zemlju. Dopusti da se tvoje sluge nastane u gošenskom kraju.« <5a> Faraon reče Josipu: <6b> »Neka se, dakle, nastane u gošenskom kraju. A ako znaš da među njima ima prikladnih, postavi ih za nadglednike moga osobnog blaga.« <5b> Tako, kad Jakov i njegovi sinovi stigoše u Egipat i kad faraon, kralj egipatski, to ču, reče Josipu: »Budući da su tvoj otac i tvoja braća došli k tebi, <6a> egipatska ti je zemlja na raspolaganju: smjesti svoga oca i svoju braću u najboljem kraju.«
5. 7 Josip onda dovede svoga oca Jakova faraonu. Jakov blagoslovi faraona.
6. 8 A faraon upita Jakova: »Koliko ti je godina?«
7. 9 Jakov odgovori faraonu: »Godina moga lutalačkog življenja ima stotina i trideset. Malo ih je i nesretne su bile godine moga života; ne dostižu brojem godine življenja na zemlji mojih otaca.«
8. 10 Poslije toga Jakov se oprosti s faraonom i ode od njega.
9. 11 Tako Josip nastani svoga oca i svoju braću davši im u vlasništvo najljepši kraj egipatske zemlje, u kraju Ramsesovu, kako je faraon naredio.
10. 12 A Josip opskrbi hranom svoga oca, svoju braću i svu očevu obitelj sve do najmanjega. <13d>Nigdje nije bilo hrane jer je pritisla strašna glad: izmuči ona i zemlju egipatsku i zemlju kanaansku.
11. 14 Josip pobra sav novac što se nalazio u zemlji egipatskoj i zemlji kanaanskoj u zamjenu za žito koje se prodavalo i odnese novac u faraonov dvor.
12. 15 Kad je nestalo novca u zemlji egipatskoj i zemlji kanaanskoj, svi Egipćani dođu k Josipu te mu reknu: »Daj nam kruha! Zašto da pomremo pred tvojim očima? Novca više nema.«
13. 16 Josip odgovori: »Predajte svoju stoku pa ću vam dati žita u zamjenu za stoku kad je novca nestalo.«
14. 17 Tako su oni dovodili svoju stoku Josipu, a Josip im davaše kruh u zamjenu za konje, za sitnu i krupnu stoku i za magarad. Tako ih je one godine opskrbljivao kruhom u zamjenu za sve njihovo blago.
15. 18 Kad je ona godina prošla, dođu k njemu i druge godine te mu reknu: »Ne možemo sakriti od svoga gospodara: novca je nestalo, blaga su već ustupljena gospodaru; drugo ništa ne preostaje da gospodaru ustupimo nego sebe i svoje oranice.
16. 19 Zašto da uništimo na tvoje oči i sebe i svoje zemlje? Uzmi i nas i naše zemlje u zakup za kruh, i tako ćemo zajedno sa svojom zemljom postati faraonovi kmetovi; daj sjemena da preživimo: da ne izginemo i da nam oranice ne postanu pustoš!«
17. 20 Tako Josip steče faraonu u posjed sve egipatske oranice, jer je svaki Egipćanin, kako ih pritisnu glad, prodao svoje njive. Tako je zemlja postala faraonovo vlasništvo,
18. 21 a narod od jednog kraja Egipta do drugoga njegovim robljem.
19. 22 Jedino nije preuzeo svećeničkih imanja, jer je faraon davao svećenicima određeni dio, i tako su živjeli od prihoda što im ga je faraon davao. Stoga nisu prodali svojih imanja.
20. 23 Onda Josip reče svijetu: »Budući da sam danas za faraona prekupio i vas i vašu zemlju, evo vam sjeme pa zasijte zemlju.
21. 24 A kad bude pobiranje ljetine, faraonu ćete davati jednu petinu, dok će četiri petine ostajati vama: za zasijavanje polja, za hranu vama i onima koji su u vašim domovima i za hranu vašoj djeci.«
22. 25 Oni odgovore: »Život si nam spasio! Mi smo zahvalni svome gospodaru što možemo biti faraonovi robovi.«
23. 26 Tako Josip napravi za Egipat zemljišni zakon koji i danas vrijedi: petina pripada faraonu; jedino svećenička imanja nisu prešla faraonu.
24. 27 Izraelci se nastaniše u zemlji egipatskoj, u kraju gošenskom; u njem stekoše vlasništvo; bijahu rodni i broj im se veoma umnoži.
25. 28 U zemlji egipatskoj poživje Jakov sedamnaest godina. Tako je duljina Jakovljeva života iznosila sto četrdeset i sedam godina.
26. 29 A kad se približi vrijeme Izraelu da umre, pozva svoga sina Josipa te mu reče: »Ako mi želiš ugoditi, stavi svoju ruku pod moje stegno kao jamstvo svoje odanosti meni: nemoj me sahraniti u Egiptu!
27. 30 Kad legnem dolje sa svojim ocima, prenesi me iz Egipta gore i sahrani me u njihovu grobnicu!« »Učinit ću kako si rekao«, odgovori.
28. 31 »Zakuni mi se!« – reče. I on mu se zakle. Tada se Izrael duboko prignu na uzglavlju.