Knjiga o Jobu 30 · eBiblija

1 »A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega.
2 Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom?
3 Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina.
4 Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino.
5 Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k’o za lopovima.
6 Živjeli su po strašnim jarugama, po špiljama i u raspuklinama.
7 Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.
8 Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani.
9 Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča!
10 Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut’ mi u lice.
11 I jer On lûk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.
12 S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.
13 Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,
14 prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.
15 Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje.
16 Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.
17 Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu.
18 Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k’o ovratnik odjeće.
19 U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k’o prah i pepeo.
20 K Tebi vičem, al’ Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al’ Ti i ne mariš.
21 Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.
22 U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.
23 Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih.
24 Al’ ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju?
25 Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?
26 Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.
27 Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.
28 Smrknut idem, al’ nitko me ne tješi; ustajem u zboru – da bih kriknuo.
29 Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.
30 Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.
31 Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikačâ ima.«

Knjiga o Jobu, 30. poglavlje