1Pade Bel! Sruši se Nebo! Prte svoje kipove na životinje i stoku, nose ih kao breme, teret što zamara.
2Padaju, ruše se svi zajedno, ne mogu spasiti one što ih nose, nego i sami u ropstvo odlaze.
3»Slušajte me, kućo Jakovljeva, i svi koji ostadoste od kuće Izraelove! Ja sam vas ponio tek što se rodiste, i nosio vas od krila materina.
4Do starosti vaše ja ću ostat’ isti, do vaših sjedina podupirat ću vas. To sam činio; nosit ću vas i dalje, pomagati vas, izbavljati.«
5»S kime biste me usporedili i izjednačili, s kime prispodobili: komu da sam sličan?
6Vade zlato iz kese i tezuljom mjere srebro, pa naimlju zlatara da od njeg boga načini, te pred njim padaju ničice i klanjaju se.
7Dižu ga na rame i nose ga, onda ga stavljaju na njegovo mjesto; on stoji i ne miče se s njega. Prizivaju li ga, on ne odgovara, i nikog ne spašava od nevolje njegove.«
8»Sjetite se toga i budite ljudi, uzmite to k srcu, otpadnici,
9sjetite se prošlosti pradavne: ja sam Bog, i nema drugoga; Bog, nitko mi sličan nije!
10Onaj sam koji od početka svršetak otkriva i unaprijed javlja što još se nije zbilo! Ja kažem: Odluka će se moja ispuniti, izvršit ću sve što mi je po volji.
11S istoka zovem grabljivicu, iz daleke zemlje zovem čovjeka svog nauma. Rekao sam – ispunit ću, naumio sam – izvršit ću.
12Slušajte me, vi koji gubite srčanost i koji ste daleko od pobjede.
13Primičem svoju pobjedu, nije više daleko, spasenje moje zakasnit’ neće. Na Sion ću spas staviti, u Izraela svoju slavu.«