Druga poslanica Korinćanima, 2. poglavlje

1. 1 Odlučih dakle u sebi da neću k vama opet sa žalošću.
2. 2 Jer ako ja vas ražalostim, a tko će mene obradovati ako ne onaj koga ja žalostim?
3. 3 Zato vam to i napisah da me, kada dođem, ne ražaloste oni koji bi mi imali biti na radost. Uzdam se doista u sve vas, da je moja radost – radost svih vas.
4. 4 Pisah vam uistinu uz mnoge suze, iz velike nevolje i tjeskobe srca, ne da se ražalostite, nego da upoznate moju preveliku ljubav prema vama.
5. 5 Ako me tko ražalostio, nije ražalostio mene, nego u neku ruku – da ne pretjeram – sve vas.
6. 6 Dosta je takvu ona kazna od većine
7. 7 pa ga vi radije pomilujte i utješite da ga pretjerana žalost ne shrva.
8. 8 Zato vas molim, iskažite mu ljubav.
9. 9 Ta zato vam i pisah da vidim jeste li prokušani, jeste li u svemu poslušni.
10. 10 Komu dakle vi što oprostite, tomu i ja; jer i ja, ako kome što oprostih, oprostih poradi vas – pred Kristom,
11. 11 da nas ne nadmudri Sotona. Ta znamo njegove namjere!
12. 12 Kada dođoh u Troadu poradi evanđelja Kristova, premda mi se otvoriše vrata u Gospodinu,
13. 13 ne bijaše mi duši spokoja što ne nađoh Tita, brata svoga; oprostih se stoga s njima i pođoh u Makedoniju.
14. 14 Ali hvala Bogu koji nas u Kristu uvijek proslavlja te širi po nama na svakome mjestu miris svoga spoznanja.
15. 15 Da, Kristov smo miomiris Bogu i među onima koji se spašavaju i među onima koji propadaju:
16. 16 ovima miris iz smrti za smrt, onima miris iz života za život. A tko je za to podoban?
17. 17 Uistinu, mi nismo kao mnogi koji trguju riječju Božjom, nego iskreno – kao od Boga pred Bogom – u Kristu govorimo.